Pi­še: dr Vu­kić Ilin­čić

Po­ruč­nik Bo­ži­dar Žu­gić, vo­đen voj­nič­kom lo­gi­kom, di­sci­pli­nom i za­ko­ni­ma ra­ta, zbog či­na pre­da­je ko­ja se okva­li­fi­ku­je kao ve­le­i­zda­ja, po­te­gao je pi­štolj i ubio pu­kov­ni­ka Ri­sti­ća i ma­đar­skog ko­man­dan­ta Hor­ti­je­vih fa­ši­stič­kih i agre­sor­skih for­ma­ci­ja. Žu­gi­će­va lo­gi­ka je bi­la – da ofi­cir gi­ne, a ne pre­da­je se.
Ma­đar­ski fa­ši­sti su osu­li palj­bu na Bo­ži­da­ra Žu­gi­ća i osta­le voj­ni­ke ko­ji su is­tu­pi­li sa njim pro­tiv pre­da­je. Mr­tvo Žu­gi­će­vo ti­je­lo su pre­ga­zi­li ten­kom i ba­ci­li na obli­žnje sme­tli­šte.
Sa Žu­gi­ćem je stra­da­lo še­sna­est voj­ni­ka. Sa­hra­nje­ni su sju­tra­dan na pra­vo­slav­nom gro­blju u ovom se­lu (Glo­ža­ne), gdje ži­ve pre­te­žno Slo­va­ci. Fa­ši­stič­ki oku­pa­to­ri ni­je­su do­zvo­li­li da se i Bo­ži­dar Žu­gić sa­hra­ni sa nji­ma, ne­go je za­ko­pan na đu­bri­štu obli­žnjeg sa­la­ša.
Po­sli­je ra­ta u Žu­gi­će­vom za­vi­ča­ju ma­lo se ko se „smio sje­ti­ti” vi­te­štva svog ze­mlja­ka. Žu­gić ni­je bio ko­mu­ni­sta, i plje­valj­ska vlast ni­je, du­go vre­me­na, do­zvo­lja­va­la da se ovom dur­mi­tor­skom Obi­li­ću po­dig­ne spo­men-obi­ljež­je, a ka­mo­li da se pro­gla­si za na­rod­nog he­ro­ja.
Bo­ži­da­ro­va maj­ka Ma­ri­ja, u po­ro­dič­noj ku­ći u Plje­vlji­ma, gdje je dje­tinj­stvo Bo­ži­dar pro­vo­dio sa bra­ćom, ta­ko­đe po­stra­da­lom u rat­nom vi­ho­ru, otvo­ri­la je spo­men-so­bu u ko­joj je iz­lo­ži­la pred­me­te ko­ji su pri­pa­da­li Bo­ži­da­ru (uni­for­ma, sa­blja, udž­be­ni­ci, sat i dr). Na­kon nje­ne smr­ti ku­ća je sru­še­na, a pred­me­ti pre­ne­se­ni u plje­valj­ski Za­vi­čaj­ni mu­zej. (Vi­dje­ti: Po­li­ti­ka, 28.10.2008, Pet­ko Ko­pri­vi­ca, pod na­slo­vom „Ofi­cir­ska čast dur­mi­tor­skog Obi­li­ća”, „Po­bje­da”, čla­nak Vas­ka Ra­du­si­no­vi­ća; „Po­bje­da”, 10.11.2008).
Ipak, za raz­li­ku od plje­valj­skih ko­mu­ni­stič­kih vla­sti, SUB­NOR pre­te­žno slo­vač­kog se­la Glo­ža­na, ure­dio je za­jed­nič­ku grob­ni­cu 1959. go­di­ne, i po­di­gao spo­men-obi­ljež­je po­ruč­ni­ku Bo­ži­da­ru Žu­gi­ću.
Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na uz za­la­ga­nje SPO (Srp­skog po­kre­ta ob­no­ve), po­red sta­rog spo­me­ni­ka sa pe­to­kra­kom, po­sta­vlje­no je no­vo sa kr­stom i gr­bom Kra­lje­vi­ne.
Ko­man­dant nje­mač­ke Dru­ge armi­je, feld­mar­šal Mak­si­mi­li­jan, po­stu­pak po­ruč­ni­ka Bo­ži­da­ra Žu­gi­ća ova­ko je pro­ko­men­ta­ri­sao: „Sa­mo­žr­tvo­va­nje i ka­žnja­va­nje svog ko­man­dan­ta zbog pre­da­je, naj­ve­ći je mo­ral­ni i pa­tri­ot­ski čin pri­pad­ni­ka jed­ne ar­mi­je, što je svoj­stve­no sa­mo srp­skom rat­ni­ku i mo­že da slu­ži na čast voj­sci ko­ja ta­kve po­je­din­ce ima”. (Vi­dje­ti: Voj­kan Bo­jo­vić, PV Por­tal, 13.4.2014).